PDF -1 0 – ОПШТА ГРУПА - Arhiv Cacak - 2.-Политичка-историја-Европе-1815-1871
Wait Loading...


PDF :1 PDF :2 PDF :3 PDF :4 PDF :5 PDF :6 PDF :7 PDF :8 PDF :9 PDF :10 PDF :11 PDF :12 PDF :13


Like and share and download

2.-Политичка-историја-Европе-1815-1871

1 0 – ОПШТА ГРУПА - Arhiv Cacak

PDF ЧЕДОМИР попов ГРАЂАНСКА ЕВРОПА (1770 1914 novi uciteljneznalica 1057 Popov, 20ÄŒedomir 20 20GraÄ‘anska 20Evropa, 20II pdf PDF ČEDOMIR POPOVnovi uciteljneznalica 1056 Popov, 20ÄŒedomir 20 20GraÄ‘anska 20Evropa, 20I pdf PDF Историја Klett

Related PDF

ЧЕДОМИР попов ГРАЂАНСКА ЕВРОПА (1770-1914

[PDF] ЧЕДОМИР попов ГРАЂАНСКА ЕВРОПА (1770 1914 novi uciteljneznalica 1057 Popov, 20ÄŒedomir 20 20GraÄ‘anska 20Evropa, 20II pdf
PDF

ČEDOMIR POPOV

[PDF] ČEDOMIR POPOVnovi uciteljneznalica 1056 Popov, 20ÄŒedomir 20 20GraÄ‘anska 20Evropa, 20I pdf
PDF

Историја - Klett

[PDF] Историја Klett klett rs sites default files 3 SS istorija prirucnik low pdf
PDF

еВропски мозаик - Europars

[PDF] еВропски мозаик Europa rseuropa rs images publikacije Evropski Mozaik pdf
PDF

iskustva i po uke iz pro š lo sti - Медија центар ,,Одбрана

[PDF] iskustva i po uke iz pro š lo sti Медија центар ,,Одбрана odbrana mod gov rs stari 67 2015 3 22 Blagojevic pdf
PDF

Srpske studijeindd - Center Serbian Studies

[PDF] Srpske studije indd Center Serbian Studies enserbianstudies weebly 2 6 3 2 srpske studije 3 2012 pdf
PDF

НАСТАВА ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ НОВОГ ВЕКА II (XIX ВЕКА) НА

[PDF] НАСТАВА ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ НОВОГ ВЕКА II (XIX ВЕКА) НА scindeks clanci ceon rs data pdf 2466 39051701123P pdf
PDF

Унутрашња политика цара Александра II Николајевича Романова

[PDF] Унутрашња политика цара Александра II Николајевича Романова147 91 75 9 manage shares ZRAD IS2510181421 pdf
PDF

1 0 – ОПШТА ГРУПА - Arhiv Cacak

2(091) – Линг, Тревор Историја религије истока и запада – 5 изд 323 – Бучар, Векослав Политичка историја Словеначке – Београд Политичка историја Европе (1815 1871) – 1 изд – Београд Завод за уџбенике, 2010
PDF

2.2.1-3 Uraian Tugas Dan Wewenang Kepala Puskesmas

Salinan Perbup Nomor 27 Tahun 2017 Tentang Tupoksi Uraian

16 Apr 2012 2 URAIAN TUGAS 1 Menyusun program kerja Lembaga Penelitian 3 Mengorganisasikan Kepala Pusat Penelitian dan Pusat PKM dalam? E Uraian Tugas 1 Menerima surat masuk secara elektronik dan manual sesuai tata persuratan yang berlaku

  1. uraian tugas
  2. URAIAN TUGAS TENAGA HONORER PENGADILAN TINGGI
  3. uraian jabatan
  4. tugas tutorial
  5. Salinan Perbup Nomor 27 Tahun 2017 Tentang Tupoksi Uraian
  6. Uraian Tugas Staf Pelaksana Pada Sekretariat Jenderal Komisi
  7. kamus jabatan nasional kategori komunikasi & informasi
  8. 8 BAB II TINJAUAN PUSTAKA II
  9. Konsep Tugas Pokok dan Fungsi
  10. PEDOMAN ALALISIS JABATAN

2.2.1 Ep 2 SK Persyaratan Kompetensi Kepala Puskesmas

SK-4 & SK-4E Specification Sheet - Silent knight

parker parkerimages actuator Serv 2A 2AN pdf Catalog AU03 0900P 2 NA Gland Seal Kits Maintenance Instructions and Service Series 2AN Gland Cartridge Kit RG kit contains 1 each of the following symbol 14, gland, threaded cartridge type symbol 40, rod Wiperseal symbol 41, rod Lipseal symbol

PDF BAB 2 BARISAN BILANGAN REAL elnicovengeance files wordpress 2011 analisis bab2 pdf PDF analisis kualitas layanan terhadap kepuasan pelanggan Core core ac uk download pdf 11735982 pdf PDF BAB III

2.2.2.4 Uraian Tugas Jabatan Fungsional PMK 73 Th 2013

URAIAN TUGAS/JABATAN (JOB DESCRIPTION) DAN PROFIL TUGAS

puskesmasmampang weebly uploads 5 3 9 4 pedoman uraian tugas 1 uraian tugas pelayanan 2 uraian tugas pemegang program 3 uraian tugas manajemen & tata usaha 4 uraian tugas profesi 5 uraian tugas tambahan pusat kesehatan masyarakat kecamatan mampang prapatan jl liliana

2.2.2.4 Uraian Tugas Untuk Tiap Tenaga Yang Ada Perda

URAIAN TUGAS/JABATAN (JOB DESCRIPTION) DAN PROFIL TUGAS

puskesmasmampang weebly uploads 5 3 9 4 pedoman uraian tugas 1 uraian tugas pelayanan 2 uraian tugas pemegang program 3 uraian tugas manajemen & tata usaha 4 uraian tugas profesi 5 uraian tugas tambahan pusat kesehatan masyarakat kecamatan mampang prapatan jl liliana

2.2.2.Ep 1, 3 Pola Ketenagaan Di Puskesmas Pangala

1 1 1 2 1 2 2 3 2 3 3 4 3 3 4 4 4 4 4 4 5 5 5 5 EP 1 EP 2 EP 3 EP 4

PDF Computation of tangent, Euler and Bernoulli numbers OEIS oeis A000182 a000182 pdf PDF The powers of logarithm for quadratic twists Christophe Delaunaydelaunay perso math cnrs power log pdf PDF Gala de Magia

2.2.4.11 Lab - Configuring Switch Security Features - ILM

Lab – Configuring and Verifying Standard IPv4 ACLs Topology

users metropolia fi ~harriah CCNA2 V5 RSCCNA5 0 STUDENT Table at the beginning of this lab for device names and address information Step 1 Configure an IP address on PC A Step 2 Configure basic settings on R1 enos itcollege ee ~truls Labs TTUNetworkTec1Part2 Sem2

2.2016 Soalan Trial k2 (Tema 8)

Jawapan Sains Kertas 2 Spm 2013 Bing - The Right Horse Initiative

PDF Skema Sejarah Kertas 2 Spm Soalan And Jawapan Best Seller blog ettorney co il skema sejarah kertas 2 spm soalan and jawapan pdf PDF Skema Sejarah Kertas 2 Spm Soalan And Jawapan Emplaw

2-2

Coordinate Geometry of the Circle 2 - NUI Galway

2 x = at time 4 t = (a) At time 4, t = is the particle speeding up or slowing down? ( b) Find all times t in the interval 0 3 t < < when the particle changes direction FSU Policy 2 2

  1. FSU Policy 2-2
  2. Statewide 2+2 Articulation Agreement
  3. 2 x = at time
  4. 1 1 1 2 2 2
  5. 1-2 and this article
  6. 68 IAC 2-1-1
  7. Forms W-2 and W-3 and their instructions
  8. 2 = V
  9. 2+
Home back Next

Description

Политичка историја Европе (1815-1871)

VI Политички живот Европе 1815

године

завршава се један значајан и крајње узнемирени период европске и светске историје: период револуција и великих ратова који су потресали континенте близу пола века (1770-1815)

Истовремено, тада почиње један нови период од (1815-1830-1848) обележен двема потпуно опречним тенденцијама и тежњама

С једне стране, привремени победник – феудало-апслолутичстичка реакција – настоји да заустави наступ и даљи ход буржоаске револуције већ и да потре што већи број њених тековина и да у што потпунијој мери рестаурише старе политичке режиме, па и старе облике социјалних и економских односа

С друге стране, нове друштвене снаге, израсле и стасале у току епохе револуције, а и даље у порасту, бориће се за очување и што доследније остваривање њених тековина

Иако су у годинама најжешће реакције и рестаурације (1815-1830) у већини европских земаља обновљене најважније форме предреволуционарних политичких режима, „социјалне тековине револуције остале су нетакнуте“, као што су очуване, продужене и проширене најважније тенденције у развоју грађанске друштвене и политичке мисли и идеологије, грађанске културе и науке

На политичком плану такође није могао бити збрисан конституционализам, тј

принцип поделе власти између владара и народног представништва

Уставни поредак, ма колико редукован и ограничен, преживео је Наполеонов слом и, макар као политичко начело, одржао се и после 1815

године у низу европских држава: у Француској, Баварској, Насауу, Виртембергу, Бадену и Хесен-Дармштату

Уставност се до 1830

године проширила на петнаест немачких држава

Борба либералне буржоазије је омогућила, од 30-их година 19

века, постепено претварање уставности у парламентаризам у којем су се ширила права народних представништва

Тако су евроспки народи управо захваљујући наслеђу Француске револуције, у епохи либералног капитализма дефинитивно изашли на политичку сцену историје, да би ту трајно и остали

У Енглеској, Француској, Холандији, Белгији и скандинавским државама, од 30-их година 19

века, више нико није могао да стане на пут буржоазији да узме у руке управу земљом

аристократија је још чврсто држала дипломатију и војску

Ствари су по буржоазији лошије стајале у Немачкој, Русији, Хабсбуршкој, Шпанији, Италији и Турској, где су стари режими још увек били веома јаки

У политичком животу све већу улогу добија демократски оријентисано грађанство (трговци, занатлије, ситна и средња буржоазија слободних професија)

и његова 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

интелектуална елита

Све обавезније школство је такође играло велику улогу у развоју европског друштва

Бечки конгрес је био скуп амбасадора великих сила којим је председавао аустријски државник Клеменс Метерних

Одржан је у Бечу од 1

септембра 1814

јуна 1815

године

Окупио је 216 представника свих европских држава – осим Турске

До Конференције мира у Версају остао је највећи дипломатски скуп у историји

Сви учесници, укључујући и француског представника, министра иностраних послова Талејрана, били су одлучни противници револуције и желели су реконструкцију Европе на принципима легитимизма и што интегралније рестаурације „старог режима“

Ипак, били су свесни да повратка на период пре 1789

године – нема, те су прихватили низ компромиса између старог и новог

Реакција на Бечком конгресу је принцип легитимизма допунила и начелом равнотеже које се примењивало на односе међу државама, мада никако само у тој сфери

То је тражило жртве како међу побеђенима тако међу и онима који су се сматрали победницима

италијанске аристократске државе Венеција и Ђенова више никада неће бити обновљена, а и Пољска се узалудно надала обнови своје државности

Прву реч на конгресу водили су руски цар Александар I1, аустријски канцелар Метерних, пруски министар спољних послова гроф Харденберг, британски министар спољних послова Кестлери и француски министар Талејран

Русија, Веика Британија и Аустрија су биле силе од којих су у највећој мери зависиле конгресне одлуке

Пруска је била нешто мање утицајан члан четворне групе великих земаља 1 Александар I Павлович (1777-1825) је био руски император који је током своје владавине (1801-1825) проширио територију Русије

После пораза Наполеона у Русији 1812, имао је водећу улогу у антифранцуској коалицији европских сила и један је од главних иницијатора стварања Свете алијансе 1815

године

Успешно је ратовао против Османског царства и помагао српским устаницима

На престолу га је наследио млађи брат Николај I Павлович

Под владавином овог цара, Русија је задњи пут значајно проширила своје границе у Европи

У рату са Шведском краљевином, Русија је 1809

припојила Финску

Три године касније, припојена је Бесарабија, док су на конгресу великих сила у Бечу Русији додељени источни и централни делови данашње Пољске

Такође, у истом периоду, Русија започиње покоравање кавкаских земаља (Грузија 1801-1815, Јерменија и Азербејџан 1813-1828)

У првом периоду освајања, руска држава је умела да давањем либерално устројених аутономија као и завођењем реда (али и давањем већих верских, економских и социјалних права какваским хришћанима) придобије или бар умири становништво освојених земаља

Приликом ових освајања, руски цар је одобрио либералне уставе, аутономну управу и персоналну унију за Варшавско војводство (Пољска) и Велику кнежевину Финску док је Бесарабија добила либералан статут и аутономну управу

У Кавказу, увођење руске власти је онемогућило даље пљачкашке походе како локалних разбојничких племена тако и иранских војски

Такође, заведена је стабилна управа, започета изградња путева (и још значајније, масивних одбрамбених утврђења подељених у три линије)и подстакнута трговина, пољопривреда и образовање

Уклоњене су све препреке слободном исповедању хришћанске вере у Грузији и Јерменији али су такође, поштована верска права муслиманских народа

Политичка историја Европе (1815-1871)

потписница савезничког уговора у Шомону, од 9

марта 1814

године, којим су се међусобно свечано обавезале да ће сва важнија европска питања решавати договорно и да ће заједничком акцијом присилити Француску да њихова решења прихвати

Ипак, већ на самом конгресу јавиле су се опречне тежње сила потписница, руско-пруске и англо-аустријске

Постојање неподударности интереса користиће Француска како би олакшала своју позицију

Талерјан је захваљујући томе, помаган повремено од Александра I а повремено од Метерниха, већ током трајања Бечког конгреса успео да Француској избори положај пете велике силе, која у решавању многих европских проблема учествује готово равноправно

Осим пет великих држава на ред и одлуке Конгреса ниједна друга учесница није битније утицала у било којем питању

Најважнији интерес Русије била је што потпунија рестаурација феудалних односа, ширење руског утицаја у Европи (због чега је подржавала пруско-аустријско супарништво у немачким државама), очување довољно јаке Француске која би могла да спречи превелико снажење Британије и Немачке на континенту

У територијалном погледу Руски интерес је ишао према највећем делу Великог Варшавског Војводства (Пољске), према Финској и Бесарабији, које су већ биле освојене и за које се очекивала формална санкција Европе

Да би остварио претензије према Пољској, цар Александар I је, ради придобијања наклоности и пољске аристократије, одлучио да овој земљи подари устав и сачува јој аутономни статус у оквиру Руског царства

Да би ублажио пруско противљење залагао се за ликвидацију саксонске државе и припајање целе њене територије Пруској

Основни напор Британије на Бечком конгресу био је усмерен ка ширењу њеног колонијалног и поморско-трговачког монопола

Министар Кеслтери дошао је са првенственим циљем да за дуги низ година онемогући Француску као супарника и да извојује европско признање за преотимање француских и холандских колонија

Енглези су најенергичније захтевали да се Француској одузме Белгија и да се око ње образују тампондржаве

Подржавали су пруски продор на Рајну како би се тиме добио још већи јаз и супарништво између Пруске и Француске

Истовремено су радили на изглађивању аустропруских несугласица, како би се те две државе окренуле против Русије

Свим тим потезима желели су да створе европску равнотежу, која би исцрпљивала континенталне силе, док би Британија на тај начин добила одрешене руке на морима

Аустрија је, као и Русија, дошла на Конгрес с превасходном намером да ради на тражењу решења за очување феудално-апсолутистичког система, као и за јачање своје угњетавачке власти над многобројним народима Хабсбуршке монархије

На европском плану Метернихов задатак био је да омете јачање пруског и руског утицаја

отуда његово супротстављање пруским тежњама према Саксонији, и руским тежњама према Пољској

У Немачкој, Аустрија се залагала за одржавање стања политичког нејединства како би повећала свој утицај у немачким земљама

Сличну политику водила је и према исто тако разједињеној Италији

тежила је да шро више њених територија било директно потчини (Ломбардија, Венеција), било подвргне политичкој контроли преко марионетских режима у многобројним 3

Политичка историја Европе (1815-1871)

италијанским државицама (Парма, Лука, Модена, Тоскана)

На Балкану Аустрија је хтела целу јадранску обалу, а у Пољској што више територија на рачун Русије

Пруска је тражила Саксонију и Рајнску област

У односу на Француску заузела је, попут Британије, непомирљив и крут став

Као представник поражене Француске, Талејран је у Беч дошао са дефанзивним планом, играјући на карту несугласица међу силама победницама

Требало је спашавати што се спасти могло

Талејран је имао доста успеха у томе, у великој мери су му помогле те несугласице и супртстављени интереси победника

Главни циљ било је онемогућавање претераног јачања Пруске, одржавање што веће расцепканости немачких држава и Италије, али и очување што веће њихове независности у односу на Аустрију

Склапане су различите комбинације и привремени споразуми

Једну од таквих комбинација, у страху од јачања Русије, начиниле су Аустрија и Велика Британија, када су 3

јануара 1815

године закључиле тајни споразум са Француском о заједничкој акцији против руских претензија на Пољску и пруских на Саксонију

Споразумом је предвиђена чак и заједничка војна акција ако за то буде потребе

Резултат споразума био је тај да Пруска неће доћи до целе Саксоније, а да ће изван руских граница остати Познањ и Гдањск (додељени Пруској), Галиција (додељена Аустрији) и малена Краковска Република, као последњи преостатак пољске независности

Сузбијајући заједно са Французима пруске претензије према Саксонији, Енглези су Прусе, с друге стране, потпомагали у Вестфалији и Рајнској области против Француза

Пруској су Енглези давали подршку и, противно интересима Шведске, у Померанији

Док се Бечки конгрес ближио крају, Наполеон је владао своји последњих „сто дана“

Пред том претњом учесници Конгреса преовладали су међусобне неспоразуме и обновили су Шомонски уговор и образовали Седму коалицију2

У таквој атмосфери изнуђене слоге, они 2 Седма коалиција је коалиција Аустрије, Холандије, Пруске, Русије, Шведске, Велике Британије и бројних немачких држава

Седма коалиција је настала на брзину кад се Наполеон вратио у Француску, а пре његовог уласка у Париз

Шест дана пре него што је Наполеон дошао до Париза, на Бечком конгресу је 13

марта 1815

био проглашен побуњеником, а 17

марта 1815

четири велике силе Велика Британија, Пруска, Русија и Аустрија су се међусобно обавезале да ће прикупити 150

Наполеон није успео у покушајима да увери некога од чланова Седме коалиције да одустане од коалиције

Због тога је сматрао да је његова једина шанса ако први нападне, пре него што коалиција сакупи сву војску

Кад би јужно од Брисела уништио коалицијске снаге, пре него што добију појачања, тада би Британце могао да врати на море, а Пруску избаци из рата

Највеће битке Седме коалиције су биле:    

битка код Лињија 16

јуна 1815

године битка код Катр Бра 16

јуна 1815

године битка код Вавра 18

јуна 1815

године битка код Ватерлоа 18

јуна 1815

године

Политичка историја Европе (1815-1871)

јуна 1815

године, на само неколико дана од Ватерлоа, ставили потписе на Уговор о „реконструкцији“ Европе

Одлукама Бечког конгреса Француска је имала да буде враћена у границе из 1790

године, а око тих њених граница створене су државе баријере којима је био задатак да задрже евентуалну револуционарну или бонапартистичку најезду

У том циљу Белгија је припојена Холандији, па је тако формирана Низоземска Краљевина са Виљемом Оранским као краљем

У овој вештачкој творевини Белгија је доспела у подређен положај

Низоземској је, као лични посед краља Виљема, прикључено и Војводство Луксембург

Немачка је на основу Бечког уговора остала политички разједињена али је сада, уместо некадашњих 350, имале 38 самосталних држава: 34 државе и 4 слободна краљевска града (Хамбург, Бремен, Либек и Франкфурт на Мајни)

Најмоћнија међу њима била је Краљевина Пруска

Заједно са немачким деловима Хабсбуршке монархије, ове земље су улазиле у састав једне доста лабаве организације држава – Немачки савез (Бунд), којим је замењено старо Свето Римско Царство Немачког Народа, уништено у наполеонским ратовима

Овај савез је имао једну сталну Скупштину (Бундестаг), састављену од делегата најјачих чланица: Аустрије, Пруске, Баварске, Саксоније, Вестфалије и Виртемберга

Остале чланице слале су делегате само на посебна пленарна заседања

На челу Савеза, с доминантном улогом, била је Аустрија

Циљ Бечког конгреса, приликом стварања Немачког савеза, био је да постави основу за војно уједињавање немачких држава у случају нове француске опасности

Притом би, поред Пруске, присутне у Рајнској области, прворазредну улогу у задржавању првог француског удара имале да одиграју државе југозападне Немачке: Баварска, Баден и Виртемберг

На њих се настављала Швајцарска Конфедерација, састављена од 22 самоуправна кантона, којој је Конгрес одредио вечиту неутралност

Овој Конфедерацији придодате су неке значајне стратгијске тачке, одузете Француској

Као и Немачка, Италије је остала „неорганозована територија“

Њену карту Конгрес је кројио пре свега према жељама и интересима Аустрије

Аустрији је припао цео Код Лињија је француска војска под Наполеоновим заповедништвом натерала пруску војску у бег у нереду

Код Катр Бра је истога дана лево крило француске армије под командом маршала Неја блокирало савезничку војску, која је кренула да помогне Прусима у бици код Лињија

Највећа и одлучна битка је била битка код Ватерлоа 18

јуна 1815

Већину тога дана мало већа француска војска нападала је савезничку војску, у којој су Енглези били већина

Долазак Пруса у касно поподне преокренуо је битку, па је омогућио одлучну победу војводе од Велингтона над Наполеоном

Вавр је представљао француску тактичку победу, али та битка је одвукла француске снаге од места где су биле потребније

Пруска заштитница се сукобила са француском потером и успела је да веже довољно француских снага, које су могле помоћи Наполеону на Ватерлоу

Наполеонових сто дана завршило је 28

јуна 1815

године, када је краљ Луј XVIII поново дошао на власт

Битка код Ватерлоа је била последња Наполеонова битка

На Ватерлоу се 18

јуна 1815

године борио и изгубио против војске Седме коалиције, којом су командовали војвода од Велингтона и Гебхард фон Блихер

Наполеон је након повратка са Елбе поново постао цар Француске за време периода Наполеонових сто дана

Снаге остатка Европе ујединиле су се против Француске у Седму коалицију око Велике Британије, Пруске и Русије

Битка се одиграла у Белгији, 2 километра од Ватерлоа и 12 километара од Брисела

Политичка историја Европе (1815-1871)

североисточни део Апенинског полуострва са најразвијенијим областима Ломбардијом и Венецијом, која је уза се носила и своје бивше поседе на Балкану

Ове области су формално организоване као две посебне краљевине (Ломбардија и Венеција), чији је краљ био аустријски цар, а он је за управљење њима одредио своја два намесника, који су седели у Милану и самој Венецији

Њихова власт се ослањала на аустријске трупе

И у неке друге, наводно независне, италијанске државе на престоле су доведени хабсбуршки принчеви и принцезе

Војводством Тоскана, са центром у Фиренци, владао је надвојвода Фердинанд

у Војводство Парма за војвоткињу је постављена бивша француска царица Марија-Лујза

у Војводство Модену послат је надвојвода Франц

Стварно независна држава у северозападној Италији била је Сардинска Краљевина (Пијемонт са острвом Сардинијом) којој су биле припојене бивша Ђеновска Република и покраијна Савоја у Алпима

Разне области средње Италије (Ромања, Умбрија и Марке), заједно са Римом и Римском облашћу, стављене су опет под власт папе и чиниле су његову световну државу

На југу Италије обновљена је Напуљска Краљевина, или Краљевина Обеју Сицилија, којом је владала династија Бурбона

Аустрија је добила Галицију

Русија је добила највећи део Пољске, а признато јој је и право на Финску и Бесарабију

Енглеска је присвојила Малту у Средоземљу, а затим је добила и признање права на бивше холандсе и француске колоније Кап (у јужној Африци), Цејлон (у Индијском океану), Тринидад (у Карипскм мору) и друге

Бечки конгрес је санкционисао и нове границе скандинавских земаља

Као бивша Наполеонова савезница, Данска је кажњена одузимањем дела Норвешке која је, на име компензације за изгубљену Финску, предата Шведској

То су биле најважније територијалне и политичке промене које је донео Бечки конгрес

Конгрес није марио за интересе и потребе малих народа

Најважнији облик те мобилизације била је Света алијанса коју су формирале силе победнице над Наполеоном

Манифестом од 26

септембра 1815

године оне су поставиле идеолошку основу своје организације: „У име Светог и недељивог тројства“, здружени владари свечано изјављују „своју непоколебљиву одлучност да за правило свог држања имају само заповести своје свете вере, заповести правде, милосрђа и мира

Сагласно речима Светог писма, које налаже свим људима да се сматрају браћом“, владари, „обећавају да че се сматрати само припадницима једне исте хришћанске нације

и да ће сами себе сматрати изасланцима Провиђења за владање трима гранама исте породице

Политичка историја Европе (1815-1871)

Иза ове реторике крили су се реални интереси великих сила и реакционарне друштвене и политичке концепције

Најзначајнију улогу у формирању Свете алијансе одиграли су руски цар Александар I и аустријски канцелар Клеменс фон Метерних

По речима руског цара Александра I, лига коју је требало створити добила би не само консултативну улогу, већ и реалну снагу за предузимање санкција против прекршилаца мира, како на плану односа међу државама , тако и унутар сваке од њих

У ову лигу могла би да се укључи свака држава која прихвата њена хришћанска начела, али би две силе у њој играле водећу улогу: Русије и Аустрија

Руски цар је на тај начин желео да обезбеди водећу улогу Русије у Европи

Њено присуство осећало би се од Медитерана до Балтика и од Њемена до Рајне и Сене

Оваква концепција није одговарала Аустрији и Британији

Метерних је желео да обнови моћ Аустрије и зато је Александровој супротставио своју концепцију, не само за међународне односе већ и за односе у Европи

Метернихова концепција је била шира и сложенија од Александрове, па се може рећи да је она, насупрот руској која је дала практични оквир Светој алијанси, представља њен идејни основ

Сагласно општим начелима рестаурације, Метерних је веровао да управо отпором револуцији ствара унутрашњу социјално-политичку и међународну равнотежу, као предуслов прогреса

На међународном плану је у том циљу потребно створити „друштво“ чије су чланице („индивидуе“) државе

Задатак тог друштва био би: „одржавање социјалне равнотеже између индивидуа, као и између држава“

Саму „европску равнотежу“ Метерних је схватао као „константни однос снага између различитих сила који је постојао пре револуције и који је Бечки конгрес обновио“

Тако поново уравнотежене, велике силе треба, по Метерниховом мишљењу, да образују „Директоријум Европе“, који би био позван да бди над даљом и будућом међународном, али и социјално-политичком равнотежом унутар сваке државе

Овоме је додао и право интервенције против свих који би да руше такав систем

Метерних је сматрао да само ред може донети слободу, док је демократију видео као атак на слободу

Био је велики противник националног самоопредељења и народног сауверенитета

Тако је Метерних демократији и либерализму супротставио ред и равнотежу, индивидуалним слободама ауторитет државе, а праву народа солидарност и „друштво“ држава

Британци су све ово, јер се није косило са њиховим интересима у Медитерану (Гибралтар, Малта, Јонска острва, Босфор и Дарданели), на главним правцима према Индијском океану (Индија, Цејлон, Маурицијус, Сејшели), као и према Новом свету, пре свега Латинској Америци, прихватили и подржали

Французи су се, да би олакшали свој положај и вратили се у круг сила које одлучују и кроје свет, представљали као пријатељи легитимизма, што је опет било више средство дипломатије него начело кога су се из дубоког уверења држале Русија и Аустрија

Као полазна тачка за настанак Свете алијансе може се узети савезнички уговор против Наполеона закључен између Русије, Велике Британије, Аустрије и Пруске у Шомону 9

марта 7

Политичка историја Европе (1815-1871)

године

Позивајући се на тај уговор руски цар је после Ватерлоа и Бечког конгреса покренуо иницијативу за закључивање једног специјалног уговора између хришћанских владара Европе против оживљавања револуције и бонапартизма

У том смислу цар Александар I је написао текст једног Манифеста, који је упутио владарима савезничких сила

Његове идеје су аустријски цар и пруски краљ прихватили, па су затим Александар I, Франц I и Фридрих Вилхелм II у Паризу 26

септембра 1815

године потписали заједнички Манифест о стварању Светог савеза

Овом Манифесту су се убрзо прикључили и други европски владари

Једино Велика Британија није формално прихватила Манифест

Њена влада није желела да узима на себе формалне обавезе које би из тога проистицале

Ипак, како се не би удаљила од своји дојучерашњих савезница, британски престолонаследник (Принц од Велса) је, једним личним писмом, изразио подршку принципима и циљевима Свете алијансе

Када је на све ово дошао и дефинитивни мировни уговор са Француском (Други париски мир), потписан 20

новембра 1815

године, на идеолошким начелима оснивачког Манифеста и на практичним политичким одлукама Бечког конгреса, савез четири победничке силе, а тиме и Света алијанса, били су учвршћени

Томе је у највећој мери допринео тајни четворни споразум којим се силе победнице обавезују да ће остати у савезу и после изласка окупационих трупа из Француске и да ће, у свакој прилици и свим средствима, солидарно спречавати бонапартистичке или револуционарне претње

Силе су се договориле и да ће се повремено окупљати на дипломатским конгресима како би биле у стању да предупреде сваку опасност

Опредељујући се за хришћанску фразеологију силе су унапред искључиле турског султана из Свете алијансе, што је било изазвано тежњама Аустрије и Русије за решавање источног питања које су на тај начин желеле да себи оставе одрешене руке

На Бечком конгресу источно питање није помињано

Стварање Свете алијансе није уклонило неспоразуме који су постојали између њених чланица и који ће ометати неке њене заједничке акције

Тако се „европски директоријум“ већ од почетка делио на два крила: Александрово, који је, ради остваривања што већег европског јединства, желео да у редове Свете алијансе укључи и Француску, и англо-аустријско, које се задовољавало степеном постигнуте сагласности на антифранцуској и контрареволуционарној основи

Несагласности су се испољиле већ у време настајања Алијансе и потписивања Другог париског мира

У то доба североисточна Француска је била поседнута од окупационих трупа

Пруска је желела да то искористи и да од побеђене Француске откине што више територија, више него што јој је Бечки когрес наменио

Пруска је поред Рајнске области тражила и Алзас-Лорену, као и што већу новчану контрибуцију од Француске

Руски цар је зауставио ове пруске апетите, па су две поменуте области (Алзас и Лорена) сачуване Француској, а ратна одштета је била умерена – 700 милиона франака које је требало исплатити у року од пет година

После њене исплате окупационе трупе биле би повучене

У вези са Француском, цар Александар I ће, три године касније, на првом конгресу Свете алијансе у Ахену (октобра 1818

године), остварити још једну замисао

Пошто је Француска исплатила ратну одштету и спровела одредбе мировног уговора, Александар I је 8

Политичка историја Европе (1815-1871)

издејствовао њен пријем у Свету алијансу

Тако је „европски директоријум“ претворен у пентархију

Даље од тога се неће ићи и европска федерација којој је тежио цар Александар I неће бити остварена због противљења осталих чланица

Раскорака између чланица Свете алијансе биће и касније

Они ће изаћи на видело и на следећим конгресима Алијансе у Тропау (1820), Љубљани (1821) и Верони (1822), који су сазивани поводом револуционарних збивања у Италији и Шпанији

Чак и у најхитнијем питању – супротстављању револуцији, силе су на овим конгресима једва успевале да постигну сагласност и донесу одлуке о оружаној интервенцији, које су и спроведене у дело

Силе Свете алијансе нису постигле сагласност о интервенцији у Латинској америци у којој се развио широк покрет против шпанске метрополе

идеји да тамо Света алијанса интервенише супротсавила се Велика Британија па до интервенције није дошло

Други догађај био је антиотомански национално-револуционарни покрет грчког народа (1821-1829)

по питању какав став заузети према овом и другим покретима балканских народа против Турске, међу чланицама Свете алијансе постојале су дубоке супротности, тако да ће се већ у време грчког покрета ова организација de facto распасти

Последњи ударац који ће је, коначно, збрисати као фактор међународне политике биће Јулска револуција у Француској 1830

године

Какав поредак и од кога је бранила Света алијанса

? Типови друштвених односа у европским државама после 1815

године могу се разврстати у неколико зона

У прву зону улазиле су земље у којима ни после „реконструкције Европе“ и увођења режима рестаурације феудална права и односи нису могли бити враћени

У ту зону спада највећи део западноевропских земаља, у којима је очувана једнакост грађана пред законом, а преживели су и многи други елементи Наполеоновог грађанског законодавства

Другу зону сачињавају европске земље које су биле под директним француским утицајима, у време револуције и Наполеона и у којима су нека феудална права била разорена

Међу такве земље спада део немачких територија, Велико Варшавско Војводство, Илирске Провинције, Напуљска Краљевина, Шпанија

Део феудалних односа овде је очуван или рестаурисан

Пруска представља посебну европску зону у којој су под утицајем француских примера изведене неке значајније друштвене реформе, које су после 1815

године чак и прошириване

Последњу зону чине земље у којима су се кметство и сењоријална права чували у пуној снази: највећи део Хабсбуршког царства, Руско Царство, Отоманско Царство

Велика Британија је представљала подручје најразвијенијих друштвених односа капиталистичког типа

У Европи после 1815

године готово да и није било земаља са уставима донетим од стране изабраних представничких органа, како су биле донете француске конституције из времена револуције (1791, 1793, 1795) или Устав шпанских Кортеса из 1812

године

Устави 9

Политичка историја Европе (1815-1871)

уведени у појединим европским земљама после 1814/15

године били су „октроисани“ (даровани) и често се низу звали конституције већ „повеље“, „основни закони“ и слично

Иако се ови акти по политичким решењима нису битно разликовали од устава које су доносиле представничке скупштине, оваква форма њиховог доношења садржала је једну важну принципијелну претпоставку: „даривањем“ устава владари су, бар формално и привидно, потврђивали своје „легитимно“ право да „слободно“ и „властитом вољом“ одређују политички поредак у којем ће њихови поданици живети

У основи ниједан владар није прихватао устав из ливералних убеђења, већ под притиском околности

Године 1815

уставе су имале Краљевина Низоземска (Основни закон), Шведска (Облик владавине), Норвешка (иако је ова земља одлуком Бечког конгреса била припојена Шведској), Француска (Уставна повеља)

У погледу политичког уређења слуај Немачке је био врло специфичан

за целу Немачку постојао је један документ уставног карактера, био је то Акт о Конфедерацији од 10

јуна 1815

године, којим је створен Немачки савез (Deutsches Bund) са заједничком Скупштином (Бундестаг)

Та скупштина није била састављена од изабраних народних представника већ од опуномоћеника влада чланица Конфедерације

Зато ни Акт о Конфедерацији није био прави уставни документ

Он је чланом 13 омогућавао државама чланицама Конфедерације да у својим оквирима уведу уставни поредак и да сазивају народна представништва

Устава ће дати владари Баварске (1818), Бадена (1818), Виртемберга (1819), Хесен-Дармштата (1829), Насауа и Брауншвајга

Најлибералнији уставни документ у Немачкој имало је Велико Војводство Сакс-Вајмар

У осталим немачким државама, рачунајући ту и највеће (Аустрију и Пруску), задржана су апсолутистичка државна уређења

У свим италијанским државама, осим у Тоскани којој је њен „просвећени деспот“ дао ограничени устав, владао је политички апсолутизам

Апсолутистичка уређења у потпуности су рестаурисана у Шоанији и Португалији

Руски и аустријски апсолутизам нису долазили у питање

Турска је била права источњачка деспотија

Европа је, дакле, после 1815

године, била подељена на уставне и апсолутне монархије

Али и тамо где су конституције постојале, биле су октроисане, па је принцип легитимизма у суштини свуда био обновљен

Једине четири републике у Европи биле су: четири „слободна града“ у Немачкој, Краков у Пољској и Швајцарска Конфедерација састављена од 22 кантона и са уставом који је усвојило њихово представничко тело 9

септембра 1815

године

У раздобљу од 1815

до 1830

године не треба тражити велику разлику између политичких режима уставних и апсолутистичких држава

И у једним и у другим земљопоседничка аристократија, збијена око владара, има потпуни политички монопол и држи све кључне позиције власти у рукама

Тамо где је та аристократија (Енглеска, Француска, Низоземска) уплетена и у непољопривредне економске активности и где је измешана са најбогатијом буржоазијом, показује извесну, ограничену меру либерализма

У већини земаља, међутим, аристократија представља политички реакционарну, или бар врло 1 0

Политичка историја Европе (1815-1871)

конзервативну, групацију, уског духа и схватања

из њихових редова стварају се дворске камариле које владаре усмеравају ка отпору према свакој реформи

Појаве ове врсте најизразитије су биле у Шпанији, Португалији, Аустији, Италији, Пруској и Русији

Главна снага ових режима лежала је у сили и разгранатом полицијском апарату

Гушење свих могућих слобода се подразумевало

Била је то Европа легитимиста, клерикалаца, реакционара и аристократије, Европа неједнакости, политичке стеге и неслободе

Ипак, семе револуције и слободе није било уништено, оно се твдокорно држало и још више развијало у мислима, идејама и стремљењима све већег броја прогресивних људи: од либерала до демократа, од индустријалаца до пролетера, од интелектуалаца до сељака

Најубедљивији доказ постојања и новог клијања семена револуције били су борбени покрети и тајне организације, који су се огласили већ неколико година после победе реакције

Један од најтипичнијих револуционарних и народноослободилачких покрета, израстао на идејним основама либерализма и на традицијама француске револуције, био је карбонарски покрет

По форми заверенички он је по суштини био израз распрострањеног стања духова, које је обележено отпором прогресивних друштвених слојева режимима реакције и рестаурације

Карбонарски покрет се развио из тајних патриотских организација које су се појавиле у јужној Италији још у време Наполеонове власти

Прве карбонарске организације се појављују у Напуљској Краљевини још 1808

године, да би се после 1815

године почеле ширити по целом Апенинском полуострву

Све их је повезивао заједнички политички програм који је садржао следеће захтеве: 1

завођење уставног поретка 2

избацивање Аустријанаца 3

слобода, независност и уједињење Италије Карбонарски покрет се не задржава само на Апенинском полуострву, његове организације настају у Шпанији и Француској, где се боре за уставност и за обнову законодавства и институција из времена револуције

Организација карбонара ће се, дакле, појавити у више земаља и носиће различита имена (Аделфи, Филаделфија, Врховни савршени господар), али ће их повезивати блиске идеје и програми: реорганизација друштва по начелима Француске револуције

У тим програмима било је јаких елемената јакобизма и бабефизма, а и сама централна фигура читавог карбонарског покрета – Филипо Буанароти, потицао је, као што је познато, из најужег врха Бабефове Завере једнаких из 1796

године

Од 1814

Буанароти је деловао из Брисела и Женеве

Блиске карбонарима су и тајне организације студената и интелектуалаца у Немачкој – буршеншафти

Први буршеншафти, као просветно-патриотске организације, основани су 1815

године „ради моралног, научног и физичког образовања за службу отаџбини“

Убрзо након тога они добијају изразито политичко и демократско обележје

Идејни инспиратори 1 1

Политичка историја Европе (1815-1871)

буршеншафта били су професори универзитета у Јени Луден, Фрис и Окен

Њихови најважнији политички захтеви били су: либерални устави и уједињење Немачке

Буршеншафти су били носиоци првих запажених револуционарних активности у Европи Свете алијансе

Отпочете су Фоленовом пропагандом у Гисену, за стварање демократске уједињене Немачке а настављене револуционарним демонстрацијама у Вартбургу 1817

године поводом тристоте годишњице Лутерове реформације

Том приликом спаљиване су заставе и други симболи реакције

У марту 1819

студент Занд убио је режимског писца Аугуста Коцебуа

Само неколико месеци касније убијен је министар Ибел, из Насауа

На ове догађаје реаговале су немачке владе

У духу политике Свете алијансе најпре су Аустрија и Пруска 1820

године у Теплицама постигле договор о солидарном прогањању револуционарног покрета, а онда је Конгрес немачких кнежева у Карслбаду, септембра 1820

године, донео читав програм гоњења либералне штампе и интелектуалне опозиције, као и борбе против идеја о уједињењу

У свим државама су појачани полиц?